Član 19. Samostalan život i uključivanje u zajednicu
221. ZSZ je propisano da pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice kome je zbog telesnog ili senzornog oštećenja, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica u ostvarivanju osnovnih životnih aktivnosti (član 92. stav 1). Potreba za pomoći i negom drugog lica postoji kod tih lica kojima je usled telesnog oštećenja, oštećenja čula vida koje uzrokuje gubitak osećaja svetlosti sa tačnom projekcijom ili se vid postiže sa korekcijom 0.05, intelektualnih poteškoća ili promena u zdravstvenom stanju neophodna pomoć i nega drugog lica radi zadovoljenja osnovnih životnih potreba i koje ne može da ustane iz kreveta, da se kreće unutar stana bez upotrebe pomagala, da se hrani, svlači, oblači, ili da održava osnovnu ličnu higijenu bez pomoći drugog lica. Ova formulacije je uneta u tekst ZSZ na inicijativu NOOIS. ZSZ propisuje da je iznos mesečnog dodatka za pomoć i negu drugog lica 7.600 dinara i da se usklađuje sa indeksom potrošačkih cena dva puta godišnje (član 93.).
222. Shodno ZSZ pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima lice za koje je, na osnovu propisa o penzijskom i invalidskom osiguranju, utvrđeno da ima telesno oštećenje od 100% po jednom osnovu ili da ima organski trajni poremećaj neurološkog i psihičkog tipa (člana 92. stav 1) i lice koje ima više oštećenja, s tim da nivo oštećenja iznosi po 70% i više procenata po najmanje dva osnova (član 92. stav 1). Mesečni iznos uvećanog dodatka za pomoć i negu drugog lica iznosi 20.500 dinara i usklađuje se sa indeksom potrošačkih cena dva puta godišnje (član 94. ZSZ). Jedan od roditelja koji nije u radnom odnosu, a koji najmanje 15 godina neposredno neguje svoje dete koje je ostvarilo pravo na uvećani dodatak za pomoć i negu drugog lica ima pravo na posebnu novčanu naknadu u vidu doživotnog mesečnog novčanog primanja u visini najniže penzije u osiguranju zaposlenih, kad navrši opšti starosni uslov za ostvarivanje penzije prema propisima o penzijskom i invalidskom osiguranju, ako nije ostvario pravo na penziju (član 94. ZSZ).
223. ZSZ definisane su grupe usluga socijalne zaštite (član 40.). Između ostalog, tu su usluge u zajednici koje obuhvataju i dnevne boravke i pomoć u kući. ZSZ se takođe po prvi put u Republici Srbiji predviđaju usluge podrške za samostalni život: stanovanje uz podršku, personalnu asistenciju, obuku za samostalni život. Ovo predstavlja značajan korak u razvoju servisa podrške koji bi trebalo da omoguće punu socijalnu uključenost i samostalnost osoba sa invaliditetom. Stanovanje uz podršku finansiraće se iz republičkog budžeta, dok će lokalne samouprave finansirati usluge personalne asistencije. Imajući u vidu finansijske kapacitete lokalnih samouprava u Republici Srbiji postavlja se pitanje da li će servis personalnih asistenata moći da bude sproveden u praksi bez finansijske podrške Republičke Vlade i inostranih donatora.
224. Zakonom o socijalnoj zaštiti predviđen je pluralitet pružalaca usluga i izjednačavanje uslova za pružaoce iz javnog, privatnog i civilnog sektora kroz proces licenciranja i uspostavljanja minimalnih standarda za usluge, posebno usluge u zajednici. Ovo otvara mogućnost da se još veći broj usluga uspostavi u lokalnim zajednicama, posebno onim sa većim brojem osoba sa invaliditetom, a u siromašnijim sredinama, kroz mehanizam namenskih transfera sa nacionalnog nivoa, obezbediće se i uspostavljanje i održivost usluga socijalne zaštite.
225. ZSZ propisano je korišćenje usluge smeštaja u dom. Iako je zakonom propisana obaveza centara za socijalni rad da ispitaju uslove za vaninstitucionalno zbrinjavanje, sve do početka novog milenijuma preovlađujuća praksa u Republici Srbiji bila je smeštanje OSI u ustanove, čak i mladih osoba sa telesnim invaliditetom u staračke domove, ili osoba sa intelektualnim invaliditetom u ustanove mentalnog zdravlja sa osobama sa psiho-socijalnim oštećenjima. Tek od 2000. godine u Republici Srbiji se počinje sa pokušajima organizovanja vaninstitucionalnih servisa podrške za OSI, pre svega kroz pilot projekte. Republika Srbija čini značajne napore da unapredi stanje i poveća rezultate u ovoj oblasti.
226. Zakonom o socijalnom stanovanju uređeni su uslovi za održivi razvoj socijalnog stanovanja i način obezbeđivanja i korišćenja sredstava za razvoj socijalnog stanovanja, kao i druga pitanja od značaja za socijalno stanovanje. Sredstva za socijalno stanovanje koriste se između ostalog i za podsticanje različitih vidova pribavljanja stanova za socijalno stanovanje osoba sa invaliditetom, kao i ličnih i porodičnih vojnih invalida i civilnih invalida rata, kao i stanovanja uz podršku za osobe sa invaliditetom. Pravo na rešavanje stambenih potreba u skladu sa ovim zakonom imaju lica koja su bez stana, odnosno lica bez stana odgovarajućeg standarda i koja iz prihoda koje ostvaruju ne mogu da obezbede stan po tržišnim uslovima. Invalidnost je jedno od osnovnih merila za utvrđivanje reda prvenstva za rešavanje stambenih potreba lica koja ostvaruju pravo na rešavanje stambenih potreba.
227. Uz podršku inostranih donatora - Vlade Republike Irske, Programa UN za razvoj UNDP, Balkanskog fonda za građanske inicijative, Oksfama- i uz sredstva MRSP, Fonda za socijalne inovacije, AP Vojvodine i više lokalnih samouprava od 2001. godine u većem broju gradova Republike Srbije razvijan je kroz pilot projekte servis personalnih asistenata za više od stotinu osoba sa telesnim invaliditetom. Projekti su korišćeni i za pilotiranje standarda usluge.
228. Od 2001. godine, akcenat u oblasti socijalne zaštite je na razvoju socijalnih usluga u zajednici, posebno za najosetljivije grupe građana (decu, žene, osobe sa invaliditetom, decu sa smetnjama u razvoju, žrtve nasilja, pripadnike Romske i drugih zajednica i druge). S tim u vezi, u proteklom periodu, došlo je do ekspanzije razvoja usluga kojima je cilj preveniranje smeštaja u institucije, kao što su: dnevni boravci za decu sa smetnjama u razvoju i osobe sa invalidutetom, personalna asistencija, samostalno stanovanje, pomoć u kući, i drugo. Navedene usluge uspostavljane su kroz različite programe, konkurse i projekte, i jedan broj, nakon prestanka projektnog finansiranja, nije mogao da obezbedi održivost (nedovoljni kapaciteti loklanih samouprava za njihovo stalno finansiranje).
Praksa
229. Organizacije civilnog društva ukazuju da su mogućnosti za vraćanje dece sa invaliditetom iz institucija u zajednicu još su uvek ograničene. Dok se broj dece bez roditeljskog staranja značajno smanjio, broj dece sa invaliditetom u institucionalnom smeštaju još uvek ne prati ovaj trend na zadovoljavajući način. U cilju sprečavanja dalje institucionalizacije dece, u 2006. godini MRSP postavilo je mere za preispitivanje odluka koje upućuju decu na smeštaj u instituciju socijalne zaštite – u tom smislu najznačajniji su uslov dobijanja saglasnosti Ministarstva o individualnim smeštanjima u instituciju, dokumentacija koja dokazuje da je Centar za socijalni rad pokušao osigurati detetu smeštaj u manje restriktivnom okruženju, te periodični šestomesečni pregled potrebe za ostajanjem u instituciji.
230. Organizacije civilnog društva ukazuju na ograničene mogućnosti za zapošljavanje i za dobijanje podrške u svakodnevnom životu, što otežava deinstitucionalizaciju odraslih osoba sa mentalnim invaliditetom. Situacija je jednaka za osobe koje su u psihijatrijskim institucijama kao i za osobe koje su u institucijama socijalne zaštite – mnogi nemaju porodicu ili se ne mogu izdržavati jer nemaju imovinu i/ili prihode tako da ostaju u institucijma zapravo bez medicinskih razloga.