Član 14. Lična sloboda i bezbednost
187. Ustavom Republike Srbije zagarantovano je pravo na slobodu i bezbednost, propisan način postupanja sa licem lišenim slobode, kao i dopunska prava u slučaju lišenja slobode bez odluke suda.
188. Zakonom o policiji propisane su obaveze MUP radi stvaranja uslova za rad policije, između ostalog, organizaciju i sprovođenje unutrašnje kontrole, te obaveze policijskih službenika. Policijski službenik u obavljanju svojih poslova služi zajednici i štiti sva lica od nezakonitih delovanja, obavezan je da uvek postupa profesionalno, odgovorno i humano i da poštuje ljudsko dostojanstvo, ugled i čast svakog lica i druga njegova prava i slobode (član 13. stav 2).
189. Početkom 2010. godine, na izdržavanju kazne zatvora u Republici Srbiji nalazilo se 28 OSI, a u zatvorskim ustanovama zadržavaju se samo oni za čiji invaliditet mogu da se obezbede neophodni uslovi, po podacima Uprave za izvršenje krivičnih sankcija Ministarstva pravde. Ukoliko takvi uslovi ne mogu da se ostvare, ove osobe se upućuju u Specijalnu zatvorsku bolnicu u Beogradu. Ukoliko ni u Specijalnoj zatvorskoj bolnici nema adekvatnih uslova, OSI se upućuju u specijalizovanu ustanovu koja može da odgovori na njihove potrebe, a troškove snosi Uprava za izvršenje krivičnih sankcija.
190. Po nalazima zamenika zaštitnika građana za prava lica lišenih slobode, broj pritužbi koje zaštitnik dobija od OSI koja su na izdržavanju kazne zatvora ili u pritvoru nije veliki, ali se tokom kontrolnih poseta zatvorima može uočiti da uprave zatvora čine određene napore da osobama sa invaliditetom omoguće primeren smeštaj i zadovoljenje njihovih potreba.
Praksa
191. Lišavanje prava osoba sa invaliditetom na slobodu je (osim Krivičnim zakonikom) dozvoljeno u skladu sa odredbama čl. 44. Zakona o zdravstvenoj zaštiti i odredbama čl. 45. do 55. Zakona o vanparničnom postupku. Ove odredbe regulišu proceduru za nedobrovoljno tj. prisilno zadržavanje u psihijatrijskoj ustanovi. Preduslov je da doktor medicine odnosno psihijatar ili neuropsihijatar proceni da je priroda mentalne bolesti osobe takva da može da ugrozi vlastiti život ili život drugih ili imovinu (ZZZ, čl. 44. stav 1).
192. Organizacije civilnog društva ukazuju da ZVP sužava predmet postupka tako što sudu daje da odluči o daljem zadržavanju osobe u instituciji, a ne o zakonitosti inicijalnog zadržavanja osobe (od trenutka prijema do trenutka podnošenja prijave sudu o prijemu). U skladu s tim, trenutno važeći zakoni ne propisuju da obavezno obaveštenje suda o smeštanju osobe u instituciju mora sadržavati i osnovu za ograničavanje slobode osobe. Oni propisuju da obaveštenje suda mora sadržavati prosto informacije o primljenoj osobi, licu koje ju je dovelo u instituciju i, po mogućnosti, o prirodi i stepenu bolesti sa odgovarajućom medicinskom dokumentacijom (član 46. stav 3). To ostavlja široki prostor za donošenje proizvoljnih odluka suda, ali i otvara vrata za mogućnost delovanja po skrivenim motivima drugih osoba koji bi želele da se osoba zadrži u ustanovi suprotno vlastitoj volji. Ako se zdravlje osobe u pitanju poboljšava u tolikoj meri da su razlozi za dalje zadržavanje prestali da postoje, sud ima diskreciono pravo da odluči o puštanju osobe na slobodu (čl. 52.). Zakon ne obavezuje sud da sasluša, pa čak ni da vidi osobu o čijoj hospitalizaciji odlučuje. U slučajevima ponovnog odlučivanja o statusu hospitalizacije, sud je u obavezi da pribavi nalaze dva medicinska stručnjaka i ako je moguće i nije štetno po zdravlje osobe, saslušati osobu samu (član 54.). U praksi je često slučaj da kada osoba koja se dobrovoljno prijavila u ustanovu povuče svoj pristanak na hospitalizaciju, medicinsko osoblje ne inicira zakonski zahtevanu proceduru prisilnog zadržavanja (obaveštenje suda) – izlažući osobu tretmanu i lečenju bez primene relevantnih odredbi koje bi garantovale zaštitu prava u ovakvim slučajevima.
193. Od ratifikacije Konvencije, nije bilo zabeleženih slučajeva gde se protiv zaposlenih u nadležnim organima vlasti i službama sprovodio sudski postupak zbog nezakonitog lišenja slobode osobe sa invaliditetom ili ograničenja slobode kretanja u bilo kom smislu (član 132. Krivičnog zakonika). U skladu s tim, nije bilo slučajeva sankcionisanja istih.